|
Жарковићи на Солуну
Аманет ме позива давнина
Да запјевам роду властелина,
Витезова и српских племића,
Благородне лозе Жарковића,
Што владаше са помоћу Бога
Од времена Душана Силнога
И чуваше царске вилајете,
Душанове покрајине Зете;
А од тада до данашњих дана,
Ова лоза није прекидана
Но цвјетала и давала плода,
С' коријена властелинског рода,
Па до данас, грана се и цвјета
На четири стране од свијета,
Не дајући никад забораву:
Божић, Васкрс, крштење и славу
Свједочанство из времена тога,
Споменик је Мркше Жарковога
Који траје у њедра Каоне,
На приморју, крај града Валоне;
Што бијаше престоница Зете,
Кад му оца Жарка усуд срете
У косовском јату бесмртника,
Честитога Кнеза Мученика!...
Мркша Жарков, записи говоре,
Син принцезе бјеше Теодоре,
Дичне сестре Душана Силнога
Па је Мркша с' коријена тога,
Покољењу, уткао у вене,
Светосавске, Немањића гене!
Теодора, Мркши младом сину,
Властелинку доведе Руђину
Па су Зетом, управљали они,
Осамнаест љета у Валони;
А кад Мркшу уграби судбина,
Удовица његова Руђина,
Зетом земљом мудро је владала
Но је турска сила кидисала
Па Руђина с' потомством оступи
Ка питомој дубровачкој жупи
И поведе народ у збјегове,
Просторима земље Херцегове
А тамо се, Драгом Богу хвала,
Жарковића лоза разгранала
И потомство умножило часно
У Недајно, Зажабље и Храсно;
Још се дио овог браства грана
Падинама дурмиторских страна
И атари око Мркоњића
У посјед су овија кућића,
Ђе духовни роди се геније,
Чудотворац Свети Василије!
А од Фоче до у Шћепан поље,
Жарковића ничу богомоље,
Ти записи постоје од тада
У архиву Дубровника града;
Ово часно, властелинско племе
Њедрило је у свако вријеме,
Господаре и кнезове своје,
У Требињу Мркшић је Радоје,
Био земље Травуније глава,
Кроз времена тешка и крвава;
А прах тога неумрлог дива
У храм цркве Мркшића почива...
Потомство је, овог часног дома,
После црног косовског полома,
Ужижало луче слободарства,
Земљописом Душановог царства
И постали свијетли примјери
На олтару светосавској вјери,
Никад жртва бољела их није
За слободу српства и Србије
Но су вазда с' оружјем стизали,
Ђе су срби устанке дизали!...
Њедрили су храбре харамбаше,
Траговима историје наше;
Ницали су са вријеже њине,
Паметари, мудре старешине;
Прилагали на олтару вјере
Свештенике, оце калиђере
И владике Божје угоднике;
Свемогући, срећу даде њима
Па их свуда по свијету има...
Сад слушајте драме породичне
Са вријеже ове лозе дичне,
Жарковића, породице двије,
Да заборав истину не крије,
За времена дична а сурова
И потомство Жарковић Јакова,
Што досели из мјеста Недајна
У њедрима питомог Гајтана,
Кад два краља, српскија земаља
Јабланицом насеобу чине,
Горштацима из Херцеговине,
Црне Горе, Лике и Крајине,
Да се српско Косово опаше
И поврате што је било наше!...
Та јуначка браства и позната,
Током првог Балканскога рата,
Закуцаше Косову на врата
И послије ропства пет вјекова,
Српска труба цикну са Косова,
Зајечаше звона с' манастира,
На Косово србин умаршира;
Срете вила са Гази Местана
Осветнике косовскија рана;
Војска Црне Горе и Србије
Пред призренске, срете се капије
И узеше од Призрена кључе
Да их слави девето унуче!...
Син је Трипко, Жарковић Радоја
Из Недајна од племићког соја
И чаробних гора Дурмитора,
У редове црногорске војске,
Језди трагом груде прађедовске
Да на сабљу, од паше Есада,
Отму кључе одСкадарског града
Ђе још цвили Гојковица млада,
Из бедема мраморних окова
Да подоји малог сина Јова!?
Турско тане са тврдих зидина,
Срете Трипка, јуначкога сина,
Оста јунак Обилића кова,
Међу седам хиљада гробова,
Што залуду у славу лећеше,
Евро-силе Скадар нам отеше!?
Док се црне виоре заставе
Из балканске кланице крваве,
Монархија швапска силу крену
Да докрајчи Србију рањену
И да швапски Голијат искида,
Изнуреног српскога Давида!?
Пред понором српског ископања
И пријетњом Виљема и Фрања,
Херцегови добровољци крећу
Са заклетвом под крст и свијећу
У Србију мајку преко Дрине
Да чекају силе осовине;
Херцеговац, прави србин није,
Онај који нема мајке двије,
Биолошке и земље Србије;
Ту истину вазда потврдише
Ђе се крвљу, историја пише!
Стиже Степа војвода на Дрину
Да дочека двојну царевину;
У редове његове армије
И Жарковић, бјеше Димитрије,
Син старији Жарковић Јакова,
Храбро лети кроз кишу олова,
Племићко га поријекло веже
Да издржи када је најтеже;
Ал у блиској борби на врх Цера,
Потрфи га комад од гелера
Па је тешких допануо рана,
Сиви соко из мјеста Гајтана...
У тај вртлог крвави, ватрени,
Брат Видосав, његов се рођени,
Ратном штабу, добровољно јави
На распоред војсци и држави
И за братом Димитријем оде,
На попришта око Дрине воде
А тамо је црну вијест чуо,
Димитрије, да је погинуо!?
Ко без главе ратиштима скита
И за брата Димитрија пита;
Једног дана под Камену Гору,
Позадину срете и комору,
Пита једног: окле си србине?
Ја Жарковић из Херцеговине!
Када Принцип у крвника мета
Из наших смо, листом вилајета
Полећели са пушком у руци,
Да се браћи нађемо на муци;
Код нас веле да Жарковић није
ко се мајке, одрекне Србије!
Видосаву туга груди слама,
Нађе брата под тешким ранама!?
А кад га је видио живога,
Пркрсти се и помену Бога;
Проли сузе радости и бола,
Покрај брата рањеног сокола
И ране му јуначке честита,
С њим болници у Ваљево хита;
Срце стеже а брата куражи
И утјешним ријечима снажи:
Пребољећеш ране душманина,
Данашња је јака медицина
Уз љекаре и Господ ће дати,
Ти ћеш опет брате ратовати...
Димитрије, ранама одоље
И Бог даде окрену на боље,
А када се мало опорави
Он се ратној јединици јави;
На растанку Видосаву рече:
Од слободе нема ништа прече!
Овај рат ће дуже потрајати,
Па те кумим, ти се кући врати,
Ко је човјек замјерити неће!...
Братска суза низ лица полеће,
Кад се они братски поздравише
Да се никад не саставе више...
Ратном стазом оде Димитрије
И Голготу прође Албаније,
На Крфу се с' војском опоравља
Да срећнога дана, Боже сдравља,
Храбро крене, о томе се конта,
У пробоју Солунскога Фронта...
У те ратне, Видосав, године,
О двије се породице брине;
О братовој но својој боље,
Храбро броди муке и невоље;
Јаде јади а живи у нади,
Да дочека, брата из далека...
Онда српска армада и круна,
Крену пробој од града Солуна
Офанзивом, какве било није
На странама, књиге историје!
Груну плотун а команда паде,
Плану огањ, српске канонаде,
Барјактари развише крсташе,
Официри сабље исукаше,
Одјекнуше команде њихове:
Замном браћо, Србија нас зове!!!
Српска војска изби за три дана
На висове од Кајмакчалана,
У редове српске пешадије
И Жарковић, лети Димиотрије;
Од Солуна па до Куманова,
Мјесец дана, узданица ова,
Пушком пуца, бајонето реже,
Кроз линије борбене, најтеже,
Достојан је поријекла свога,
Жарковића, рода племићкога...
Али често, како људи веле,
Гром удара у високе јеле
Па и њега испред Куманова,
Пресјекоше зрна од олова,
Па Жарковић, соко Димитрије,
Мртав паде, грома чуо није;
Он вјечито почива и сада
У предграђу Куманова града
А дух му се вије Небесима,
Ђе Обилић влада над сјенима!
Видосав је братска величина,
Шћер братову и два дивна сина,
Подизао ко његови да су,
Тај честити домаћин на гласу
И ријеч је одржао дату,
Коју даде на растанку брату;
Па потомство, честито остаде,
Бесмртнику солунске плејаде!...
Од Корушке до Гробнице плаве,
Жарковића, многе дичне главе
Из трагичне ове ратне драме,
Испод сенке заборава чаме;
Запретане крвљу и сузама,
То је мрља на образу нама!?
А шта може залијечит ране
Херцеговке, мајке самохране,
Чији подвиг, пажњу заслижује
Да га српско покољење чује;
Па нек гуслар судбину помене,
Жарковића Митре, чоек-жене,
Удовице која јаде јади,
Са седморо мале сирочади!?
Жарковић је Лазар из тог јата,
Најстарији од њих седам брата;
У безнађу, судбоносног дана,
Винуо се преко океана!?
У генима тог племићког сина,
Урођена блисташе бистрина,
Моралне га црте к' циљу воде,
Стваралачке, мелемне природе,
Још љепота раскошна његова,
Какву рађа земља Херцегова!?
Стече углед и добит велику,
У далеку земљу Америку,
Све то стече радом и бистрином,
Пријатељ је био са Пупином
И међ' многим сјајним умовима
Заслужено поштовање има!
Помоћ шаље своме завичају,
Бог му даде, но људи не дају,
Ископање Србији пријети
Јер германске, кренуше авети,
Са намјером пакленога плана
Да униште србе са Балкана!?
Српски живаљ и исељеници
У далекој земљи Америци,
Добровољце зову који смију,
Поћи у рат за мајку Србију;
А Лазар се међу прве јави
Да полети у вртлог крвави;
Крв га српска у племићке вене,
Обавеза да нагонски крене!...
На лађама плове српске наде,
Добровољне ударне бригаде
И са њима помоћ савезничка,
Обучена војска америчка...
Жарковић се Лазар, браћо моја,
У редове нађе српског строја;
Једног дана у крвавом колу,
Срете брата рођеног Николу,
Добровољца из Херцеговине
Што не жали за српство да гине;
Ту се браћа братски изгрлише
Ал се неће срести никад више
Јер Никола паде у јурише!?
И Лазар је тих стравичних дана
На попришту допануо рана;
А брата му рођенога Риста,
Судбина је задесила иста,
Али Богу Великоме хвала,
Оба брата жива су остала
И рука их Госпопдња проведе
До коначног циља и побједе,
А ни један од њих не зажали
Жртву, што су за Србију дали!..
Кад дуг мајци отаџбини плати
У земљу се Америку врати;
Док обавља велике послове,
У мислима, Србија га зове,
Западни га обичаји гуше,
Свега има али нема душе!?
Присјећа се крвавих пољана
И на њима добијених рана,
Лијечења у ратној болници
У Косовској варош Митровици;
Породицу и богаство жели,
Да у овој вароши пресели!...
Како жеље, тако и учиње,
Па са Ђорђем, ту живот почиње,
Мајку с браћом осталом доведе
Да их спаси од тешке биједе;
Нико није пружио до тада
У развоју Митровице града!...
Власник бјеше хотела ,,Јадрана''
Па млинова, зграда и дућана...
Инжињери Трепчини, са стране,
Хотела су гости и кафане,
И Станислав Винавер познати
Код Лазара знао је да сврати;
И Ребека Вест је књижевница,
Била њему блиска другарица;
Џени Маркус храбра холанђанка
Остајала с'њима до уранка
И још многа господа отмена,
Пријатно је била опијена
Па су често мудре разговоре
Са Лазаром водили до зоре,
Лазар у те разговоре дуге,
Не помену из рата заслуге;
Част и понос нијесу му дали
Да се ратним заслугама хвали...
Митра мајка, мудра и честита
И Жарковић браћа племенита,
Прилоге су даривали многе
За болесне особе убоге,
Манастире, болнице и школе,
Сви их зато поштују и воле!
Ал у току другог светског рата,
Арнаутских, банда је џелата,
У ћелије Лазара хапсила,
Но је њега, судбина спасила!?
А послије планетарног рата,
Дође банда црвених џелата,
Безакоњем, режим пролетера,
Бога, вјеру и душу проћера
А законске уредбе су њине,
Уништиле српске домаћине,
Тако Лазар и његова браћа,
Данак њином безакоњу плаћа;
Све му њина самовоља оте,
Боже Драги, безумне срамоте!?
Што су стекли у свијет бијели,
Држави су својој донијели,
А данас су њини рукосади
У рукама шиптарске гамади!?
Све су мајци отаџбини дали,
Животима слободу плаћали
И јунаке знане и незнане,
Полагали на бојне пољане!
Но пшотомство њихово честито,
Стојички је пребродило и то,
Па је часна лоза породила,
Академске главе, свих профила
Што су светске досегли домете,
Широм наше цијеле планете!
Част и поздрав Жарковића доме
Поријеклу и потомству твоме!!!
С поштовањем
Пјесник Драго Брновић
+381 64 329 99 94
К р а љ е в о
|
|
