Из Острога, часни монах худи,
од племена јунака и људи,
држи стабло родослова свога
да уз помоћ Свевишњега Бога,
епски пјесник сачини стихове
поријекла и лоза њихове,
па да гусле, стабло мушких глава,
отму царству, сјенке заборава...
Пјесник перо и хартију лати
па се оцу часноме обрати:
Благослови, оче Теофане
нека химна племену остане,
родослову људи и племића,
властелинског братства Жарковића!
сад кренимо од старих земана
и времена Силнога Душана...
Поријекло води лоза њина
од Мркшича Жарка Властелина,
војсковође Душана Силнога
и Уроша, цара нејакога.
Жарку бјеше с повјерењем дата,
брига око државног печата
а понесе испод сабље бритке,
тешку рану из Маричке битке...
намјесник је Зете земље био,
племкињу је зорну оженио
и одиву с господског дивана:
Теодору, војводе Дејана,
сестричину Силнога Душана,
од његове сестре Евдокије
па до данас Жарковића грије
и племићка крв тече кроз вене,
која има Немањића гене!...
Жарку ова царска сестричина,
Божјом вољом, роди Мркшу сина
јер је Жарко дао име чеду,
по његовом знаменитоме дједу,
од којега у Ужичком крају,
задужбину црквену имају,
Мркша Жарков пази и надгледа,
задужбину, имењака ђеда
а судбина и очево име
одреди му, Жарковић презиме...
Од тог доба до данашњих дана
ова лоза није прекидана
него братство Жарковића кити,
као струна непрекидне нити!...
Кад засједа Алтамановића.
уби Жарка Мркшиног племића
после подлог Жарковог умора,
његова се жена Теодора,
удовица кад је постала
за балшића Ђурђа преудала
и брачна је заједница њина,
подарила, сина Константина
који Зету утврди државу
и Балшића, врати стару славу!
Брат по мајци његов, Мркша тада
са успјехом Албанијом влада,
тако браћа крви племените
братстки живе, један другог штите!...
Константина, на престолу Зете,
марифетлук латински омете,
дужд млетачки преваром га склони
са престола у граду Валони,
јер латински вјешти марифети,
вазда јаде задаваху Зети
да се мане православне капе
и да приђе под окриље папе.
Лукава је политика њина
погубила Балшић Константина
па Жарковић Мркша, оста тада,
Албанијом и Зетом да влада...
Мркши жена бијаше Руђина,
ћерка Балше Другог властелина
па понесе Жарковића грана,
крв племићку с неколико страна...
Турска сила са југа пријети,
Албанији и држави Зети
а Млечани вјешти се не чине
но чувају интересе њине!?
Из Валоне приморскога града
од невоље, Мркша крену тада,
под притиском Турске и Млечана
до Нахије Херцега Стјепана,
још једино полагаше наду
у приморском Дубровнику граду...
Дубровачко, вијеће Сената,
братстки му је отворило врата,
породица тога великана
доби статус, почасних грађана,
ти записи постоје до сада
у архиву Дубровника града...
Четрнаестом, почетком вијека,
смрт је Мркшу збрисала пријека,
удовица његова Руђина,
два је ножа сребрна Мркшина,
с позлаћеним дршкама кристала,
на дара граду Дубровнику дала
ко захвалност породице своје
и о томе записи постоје!
Жарковићи, отоле кренуше,
кроз беспуће историјске тмуше,
пред пријетњом Ислама и Меке
Требишњице, коритом ријеке
својом вољом и силом прилика,
дојездише до Калиновика...
Тако ови часни властелини,
допријеше Захумској крајини
до питомог Срђевића села
ђе је крсна свијећа горела
о Божићу и о Крсној Слави,
Христу Богу и Светоме Сави,
јер се моле до данашњег дана,
Крститељу с ријеке Јордана!
Имали су, записи постоје,
у том крају перјанице своје
на простору Гатачкога среза,
Милутина Жарковића кнеза,
имућнога и мудрог човјека
који бјеше људски углед стека,
повјерење Срба и Турака
и заслужно име поштењака...
У сватове, Томашу Стјепану,
кнез поведе свиту одабрану:
Твртковиће и Новаковиће,
Мрнариће, Гизделиновиће,
а рсео је на ту светковину
и принцезу младу Катарину,
Хергегову ћерку мезимицу
и последњу босанску краљицу...
Код Казанца, паше је Османа
испијао кафу са дивана
и водио мудре преговоре,
”зло се трпи да не буде горе”!?
Код Махмуда, пашинога брата
на кућна је одлазио врата
и зборио: Частити Махмуде,
вјере праве, не дијели људе...
Милутин је као соко сиви,
каменитој, одлазио Пиви
и огњеног сријетао змаја,
харамбашу Пивљанина Баја,
што се турској царевини руга
са његових четрдесет друга!
Кнез је тајно односио храну
за дружину ову одабрану
а када дође Митровдан и зима,
хајдуке је на зимоовник прима,
давао им одјећу и храну
и пратио о Ђурђеву дану
у бусије Пиве камените,
да слободу, животима штите,
нек је вјечна слава људском сину,
Жарковићу, кнезу Милутину!...
Жарковићи имаше сердаре,
што носише сабље и ханџаре
и хајдучке многа харамбаше,
што главама слободу плаћаше!
Отоле је соко од сокола,
харамбаша Жарковић Никола,
добровољно пројахао хата,
трагом Кримског и Морејског рата!...
Потомци су славне лозе њине
на све стране од Херцеговине,
сријећемо ову лозу часну